DAVORIN JENKO - život i delo
(1835 - 1914 )

          Godina 1914. u srpskoj muzici je obeležena sa dva velika gubitka. Tada su umrli rodonačelnik srpske umetničke muzike Stevan Stojanović Mokranjac, kao i Slovenac Davorin Jenko, koji, nesumnjivo, zauzima počasno mesto među stranim kompozitorima koji su delovali u srpskoj sredini, kako po obimu, tako i po značaju stvaralaštva. On je ostavio značajne tragove kao horski, a zatim i pozorišni dirigent, organizator društvenog života i pedagog.
          Jenkova sveobuhvatna delatnost je, u odnosu na njegove savremenike, imala širi, slovenski karakter. Stvarao je u duhu panslavističke ideologije i orijentacije i ostao joj veran i onda kada je, u odnosu na aktuelna i svakodnevna dešavanja, praktično gubila na značaju. Međutim, sa njima se srodio još kao osnivač i dirigent Slovenskog pevačkog društva u Beču. Jenkova uloga među Srbima značajna je i stoga što je sveukupan muzički život bio u povojima i tek je on počeo ozbiljnije i sistematski praktično da ga razvija. Zajedno sa drugim muzičarima svog vremna dao je značajan doprinos postavljanju temelja i izgradnje srpske muzičke kulture.
          Iskrenim i predanim radom, obeležio je svoj, skoro poluvekovni profesionalni život u Srbiji. Ovde se nastanio u vreme opštih preloma i društvenih previranja, a kao neposredni, hronološki nastavljač rada i dostignuća Kornelija Stankovića. Radio je na unapređenju naše produkcije i reprodukcije, u vreme kada je srpska duhovna atmosfera bila splet seoske idiličnosti, patriotske borbenosti i novograđanske uglađenosti.
          U ličnosti Davorina Jenka ogleda se i čitava jedna epoha srpske muzike, jer je on bio najznačajniji pregalac druge polovine XIX veka u njenom razvoju. Jenko je odigrao značajnu ulogu, tako što je premostio prazninu koja je postojala do aktivnog uključivanja Stevana Mokranjca i Josifa Marinkovića u muzički život Srbije. Svoju vrednost i značaj potvrđivao je u ovoj sredini još dugo, uporedo sa njima, tim pre što je prema svojim ličnim afinitetima bio okrenut žanrovima kojima, ova dvoica autora, skoro da se i nisu obraćala (orkestarska muzika) ili su to činila tek sporadično (scenska muzika). Smatralo se da je u srpskim razmerama bio gotovo revolucionar, međutim, čini nam se da se treba prikloniti mišljenju dr. Dragutina Gostuškog, koji kaže da ,,Davorin Jenko nije bio ni reformator ni revolucionar, jer u Srbiji, u tom ozbiljnom istorijskom trenutku tako nešto nije bilo potrebno. On je jednostavno poneo grafikon razvoja uzlaznom linijom, i to, pre svega, na području orkestarske, odnosno scenske muzike".
          Posle trijumfalnog uspeha svog muškog hora ,,Naprej zastava slave", u Beču (koji kasnije postaje slovenačka himna), Jenko 1862 godine napušta studije prava i prihvata poziv, našeg najstarijeg horskog ansambla ,,Srpskog crkvenog pevačkog društva" u Pančevu, da preuzme mesto horovođe. Za Pančevo se opredelio ne samo iz muzičkih, profesionalnih pobuda, nego i čini se i ,,zbog nekakve misije, koju je u sebi osećao, usled svoje ideologije i možda ju je uzimao toliko ozbiljno da se osećao dužnim da svoje sposobnosti posveti bratskom srpskom narodu".
          U početku rada u ovoj bogatoj i ljupkoj varošici, brinuo je o napretku pevačkog društva, nabavljao je novi notni materijal, te stvorio bogatu biblioteku, ali je i sam komponovao. Priređivao je mnogobrojne ,,besede", čak i uz učešce Kornelija Stankovića kao pijaniste, a sa kojim se upoznao još dok je boravio u Beču.
          Pančevacko srpsko crkveno pevačko društvo je prvi put, tek pod Jenkovim vođstvom, izvelo najpre Ranhartingerovu Liturgiju, a zatim i liturgiju Kornelija Stankovica, koju je kompozitor posvetio ovom društvu. U to vreme, njihov repertoar je, pored Jenkovih horova, obuhvatao i dela ostalih, tada savremenih slovenskih autora. Pored toga, od početka rada je promenio dotadašnju fizionomiju koncerata tako što su pod njegovom upravom najviše pevane horske kompozicije, dok su ostale tačke na programu predstavljale tek svojevrsnu dopunu “beseda".

          Za dve godine, koliko je pevao u Pančevu, Jenko je, kao horovođa, nastojao da održi umetnički nivo, ali mu je već 1864 godine, pančevačka sredina postala mala, jer su ga ambicije stalno terale da proširuje svoje delovanje, te je priredio jednu besedu u Novom Sadu.
          Po prirodi svojeglav, samovoljan i nepopustljiv, Jenko je ubrzo došao i u sukob sa članovima ovog hora. On nije tolerisao nedisciplinu i ambicije nekih pevača koji po njegovom mišljenju, nisu bili u stanju da pevaju solističke partije. Tome se prikljucilo i njegovo negodovanje zbog ucešca ovog ansambla na koncertu ,,Nemačkog muškog pevačkog društva" u Pančevu, te februara 1865. godine podnosi neopozivu ostavku. Međutim, uprkos međusobnim nesuglasicama i trvenjima, Jenkov rad u Pančevu je bio veoma značajan. Hor se tada veoma kvalitativno razvio i uz izvođenje duhovnih kompozicija, kao svoje primarne uloge crkvenog hora, počeo sistematski da neguje i svetovni horski repertoar.
          Neosporno je da je Jenko u tom periodu bio uspešniji kao kompozitor, a manje kao horovođa. I zaista, posle Kornelija Stankovica koji je ,,zaorao prvu brazdu na sasvim zapuštenom polju srpske muzike", Jenko je bio prvi koji je dao značajnije autorske priloge. Početna dela su mu tehnički jednostavna, ali puna emocija i oduševljenja patriotskim i lirskim poetskim tekstovima. Dela iz tog perioda već pokazuju detalje kompozitorovog ličnog izraza koji kasnije postaje razgovetniji i dorađeniji. Jenko u Pančevu komponuje horove na stihove srpskih pesnika koji predstavljaju veran odraz ne samo patriotskih težnji srpskog građanstva nego i izvođačkih potreba ovog, ali i ostalih pevačkih društava. Izbor tekstova na koje je komponovao, zavisio je od aktivnog političkog miljea ondašnje Vojvodine. Srpski patriotski tekstovi u delima Davorina Jenka, nisu u potpunosti prožeti duhom srpske osećajnosti, ali su delotvorno izvršavali svoj zadatak podsticanja srpske nacionalne svesti. Jenku nije bilo teško da se snađe u novoj srpskoj sredini, jer je saosećao sa rodoljubivim težnjama i zato je mogao adekvatno da svom stvaralaštvu prilagodi i stihove minernih pesnika Vladimira Vasića i Mite Popovića u pesmama Što cutiš Srbine tužni i Srbijo moja dimišćije.
          Najznačajniji iz ovog Jenkovog Pančevačkog perioda, jeste hor muški Bogovi Silni. Zamišljen je kao svečana, smirena molitva u širokim linijama koralne homofonije. Bio je to veoma popularan i često izvođen hor i izvan Pančeva, a komponovan je za dramu Ðure Jakšica Seoba Srbalja, komadom kojim je ovaj kompozitor započeo rad i na polju srpske pozorišne muzike.
          Većina Jenkovih kompozicija, bila je prihvaćena vrlo brzo i van Pančeva, tako da je i ovaj njegov početni period obeležen plodonosnim pristupom srpskom muzičkom životu.
          Za horovođu Beogradskog pevačkog društva, Jenka je predložio Kornelije Stanković i on u ovom ansamblu od 1865. godine preuzima mesto. Na tom položaju ostaje dvanaest godina i za to vreme znatno je podigao izvođački nivo hora i proširio dotadašnji repertoar, tako što, pored srpskih, izvodi i dela autora drugih nacija.
          Rad u Beogradu, započeo je u vreme kada u njemu nije bilo skoro ni jednog talentovanog ili obrazovanijeg muzičara. Uprkos tome, za vreme rada Davorina Jenka, ,,beogradsko pevačko društvo" je postalo i ostalo dugo sedište raznolikih muzičkih dešavanja i kulturnih zbivanja u Srbiji. U okrilju ovog društva, potpunije se formirala umetnička ličnost Davorina Jenka. On je i ovde sprovodio svoja osnovna umetnička autorska načela, ispoljena još u Pančevu. Rad je i ovde bio težak, jer su se tih godina osvrtali za onima koji su nosili violinu, ili učili muziku, i nazivali ih “ciganima".
          Podsetimo se ipak, da je prva svečana muzička manifestacija ,,Beogradskog pevačkog društva", pod vođstvom Davorina Jenka, priređena 10. avgusta 1872. godine, ,,kada je sa punoletstvom primao u ruke vladu od namesništva Milan M. Obrenović - knez srpski". Ovo slavlje, uveličali su srpski horovi iz različitih mesta, vojni orkestar, kao i violinista Dragomir Kranjčević. Uprkos različitim preprekama koje su pratile Jenkov rad u ,,Beogradskom pevačkom društvu", njegova nastojnja su urodila bogatim plodovima, i to su mu priznavali čak i mnogobrojni protivnici. Održavao je koncerte na kojima se predstavljao i kao horovođa i kao kompozitor. Razvijajući našu horsku reproduktivnu umetnost neštedimce je nadoknađivao i nedostatak originalne, domaće vokalne literature, jer iskreno, sem Kornelijevih, do tada i nije bilo drugih domaćih dela. U ovom periodu nastaju njegovi mnogobrojni horovi i solo pesme. Veliki broj ovih kompozicija, Jenko je prerađivao za različite sastave ili im je dodavao klavirsku ili orkestarsku pratnju. Tako su one sačuvane u različitim varijantama koje je diktirala praktičnost koju je uslovljavala zavisnost od raspoloživog izvođačkog potencijala.
          Kompozicije Davorina Jenka, širile su se po srpskom narodu munjevitom brzinom, jer je, podsetimo se, izbor tekstova srpskih pesnika bio u skladu sa sveopštim društvenim stremljenjima. Tako se moglo dogoditi da je jedna njegova kompozicija bila od samog nastanka veoma popularna. Reč je o završnoj horskoj numeri Bože Pravde u komadu ,,Markova sablja", koja je nastala skoro iznenada i postala najzvaničnija melodija Srbije. Taj hor iz književno-bezvrednog režimskog komada, namah se proširio i postao popularan. Stoga su ga Obrenovići prihvatili za državnu himnu, a ni Karađordevići nisu mogli da nađu, uprkos konkursima, bolju.
          U to vreme Jenko je počeo da obrađuje i srpske narodne pesme. Međutim, on u svoje kompozicije unosi više srpski duh i elemente narodnog pevanja. Jenko nikada nije proučavao naš folklor, ali ga je prihvatao spontano i emotivno i na isti način iskazivao.
          Svest o nedovoljnom muzičkom obrazovanju (jer je bio uglavnom samouk) odvela ga je u Prag. U Češkoj prestonici, izučavao je orkestraciju kojom se do tada nije bavio. Tek posle povratka u Beograd nastaju i njegove intrumentalne kompozicije, prvi prilozi tom muzičkom žanru kod nas. Pored toga, doprinosi horskoj muzici bili su, i dalje, veoma bogati, jer je komponovao za najrazlicitije potrebe i prilike - od lirskih pesama do himni. Podsetimo se samo da su to, prevashodno bile svetovne kompozicije, jer su njegovi kontakti sa pravoslavnom duhovnom muzikom više bile harmonizacije i prerade, nego originalne kompozicije.
          Jenko je više od dve decenije (šezdesetih i seamdesetih godina prošlog veka sve do pojave Mokranjčevih Rukoveti) bio skoro jedini aktivan kompozitor koji je umeo da oseti duh tog vremena i da o tome zapeva onako kako su to želele široke narodne mase. I zbog toga su njegove kompozicije bile svojevremeno toliko popularne. Ali, danas ih većinom treba prosuđivati sa istorijskog, a manje sa umetničkog aspekta, jer, ne zaboravimo da se Jenko u novoj sredini našao skoro potpuno sam, u profesionalnom smislu. Uprkos tome, uporan u svojim nastojanjima, uspeo je da slomi konzervativna shvatanja i da skoro u potpunosti ostvari svoje osnovne umetničke ideje i preokupacije. Iako je unapredio delatnost ,,Beogradskog pevačkog društva", prakticno pripremajući veoma plodonosnu aktivnost kasnijih horovođa - Marinkovića i Mokranjca - 1870. godine nije odbio poziv za profesionalni angažman u Narodnom pozorištu u Beogradu. U ovu kuću došao je kao već poznati muzičar, a ugovor sa njom sklopio je 18. decembra za rad sa horom ove mlade institucije. Paralelno radeći u ,,Beogradskom pevačkom društvu", Jenko je uspeo da kao horovođa iz njega odabere pevače za hor u pozorištu.
          Od tada je svojom delatnošcu obeležio tri veoma značajne decenije scenske muzike u toj kući. Narodno pozorište je u to vreme već nekako uspelo da sakupi svoj orkestar, hor, učitelje muzike i pomalo, već školovane pevače. Međutim, muziku stranih kompozitora i pored toga, još nije bilo moguće izvoditi, jer to nisu dozvoljavali uslovi. Uz to, trebalo je imati u vidu i ukus publike, ali i težnje Srpske omladine. Jenko je došao u pozorište gde je vec bila ustaljena forma prikazivanja komada sa pevanjem koju je i sam prihvatio. Komadi sa pevanjem, odgovarali su obliku ,,Zingšpila", koji se pojavio u nemačkoj, krajem XVII veka. Oni su kod nas došli sa mađarskim repertoarom u XIX veku i dugo se zadržali na svim srpskim scenama.
          U početku je Jenkova delatnost bila ograničena na rad sa horom - kao učitelja i horovođe, dok je orkestar i dalje vodio Dragutin (Antonije) Reš. Kasnije, Jenko preuzima i ostale muzičke sektore, tako da je, prihvativši se mesta kapelnika u Narodnom pozorištu, započeo dugu delatnost kojom je u najvećoj meri zadužio srpsku kulturu. U tom periodu, sva traženja i lutanja, rezultati i omaške, ali i sveukupan razvoj, obeleženi su radom ovog kapelnika.
          Najvažniji uspon naše scenske muzike, vezan je upravo za Davorina Jenka. Njegova muzika je uvek bila rado prihvatana te je bio jedan od najčešce izvodenih kompozitora. Rad u Narodnom pozorištu je bio veoma važan, jer na području scenske muzike, do njegovog dolaska, bilo je tek sporadičnih pokušaja bez naročitog značaja. Podsetimo se da je u to vreme muzika u Narodnom pozorištu, pored drugih zadataka, služila i za zabavljanje publike - njome su oživljavane scene i povečavalo se interesovanje publike za predstavu. Tako je Jenko u ovoj kući učio glumce da pevaju, uvežbavao horske tačke, spremao orkestarsku pratnju, dirigovao predstavama i komponovao muzičke numere za određene komade.
          Orkestar je po običaju tog vremena, ispred i između činova, svirao uvertire, valcere, potpurije i slične komade koji su odgovarali ukusu tadašnje beogradske pozorišne publike. Jenkov rad u Narodnom pozorištu, pratile su znatne i u tom trenutku nesavladive prepreke, proistekle iz tadašnjeg stanja i nivoa reproduktivne umetnosti. Članovi orkestra su većinom preuzimani iz vojnog orkestra i nikada ih nije bilo više od dvadeset. ,,Orkestar u pozorištu je bivao čas vojni, čas civilni. Vojni je jeftiniji, ali je često puta obmanuo, zauzet vojnom službom. Civilni je pouzdaniji ali skuplji. Zbog toga se civilni orkestar otpuštao pa se angažovao vojni, a to se tako ponavljalo u toku godina". Uprkos tome, pored predstava ovakav nestalan sastav je za vreme Jenkovog rada priredio i tridesetak dodatnih koncerata mešovitog sadržaja i sa pristupačnim delima, nedeljom popodne.
          Zanimljivo je i veoma živopisno svedočanstvo koje nam je o Jenkovoj kapelničkoj delatnosti ostavio kompozitor Petar Kostic, koji je u to vreme sedeo za prvim pultom violina: ,,Pod orkestarskog prostora bio je u istom nivou sa podom partera. U orkestar se ulazilo na glavni ulaz pa kroz parter čija su sedišta bila razdvojena u tri dela, tako da je između njih bilo dva prolaza do orkestra... i orkestar je osvetljavan ,,luft gasom", iznad slavina su bili postavljeni stakleni cilindri. Palilo se kada se iznad cilindra prinese upaljena mašina (šibica, prim.), a ono se upali učinivši ,,puf". Dok se svira uvertira, pusti se veliki plamen - odvrne se slavina. Kad se digne zavesa, slavina se donekle zavrne, da ostane samo mali plamičak, koliko glava od šibice. Kada se svrši cin, slavina se odvrne za punu svetlost radi sviranja muzike između činova. Svirači u orkestru, sedeli su, neki na stolicama, neki na drvenim klupama. Kapelnik je sedeo na podijumu uza samu pozornicu, odmah iza suflernice. Orkestar je bio kapelniku iza leđa."
          Kao tipičan predstavnik našeg muzičkog bidermajera i čovek ,,izobražen i pun štovanja i ljubavi prema srpskoj glazbi", Jenko je dostigao najveće domete, upravo, na polju scenske muzike. Međutim na području pozorišne muzike, u vreme Jenkovih početaka, vladala je potpuna oskudica originalnih kompozicija. Ni tu nije bilo tradicije, jer nije bilo ljudi koji bi je uspostavili. Trebalo je, u skladu sa ideologijom srpskog omladinskog pokreta, i pozorišnu muziku natopiti folklornim elementima. Istovremeno, Jenko je morao da se upusti u savladavanje sopstvenih ograničenja, kao što su: nedovoljno vladanje dirigentskom tehnikom, kao i neodgovarajući nivo potrebnog tehnickog znanja za komponovanje instrumentalne muzike.
          Jenko je vremenom napisao muziku za otprilike devedeset pozorišnih komada. Veliki broj komada je komponovao sam, ali i u saradnji sa drugim kompozitorima. Bio je primoran da vrši obrade, prerade i adaptacije scenske muzike, tako što je partiture prilagođavao ansamblu kojim je raspolagao. Stoga je razumljivo da uz toliku plodnost nije uvek mogao da bude originalan i na zavidnom umetničkom nivou. Ipak, njegovi komadi sa pevanjem, neposredno prethode prvoj srpskoj operi.
          U svim ovim naporima bio je takoreći jedini kompozitor, čak veoma usamljen, jer nije bilo ličnosti koja mu je na tom područiju mogla pomoći. Neretko je Jenkova muzika bila jača od slabog teksta pozorišnog komada, i sigurno je da su se neki od njih održali na pozornici, upravo, zbog Jenkove muzike. U Narodnom pozorištu je morao da stavlja na ispit i svoju stvaralačku invenciju, svaki put u drugom smeru, drugom žanru i karakteru, jer je pozorišni repertoar bio veoma raznovrstan. Bio je prinuđen da prilagođava i muziku drugih autora, pa čak i tuđe opere; na primer: Rosinijevog Seviljskog berberina ili Mocartovu Figarovu ženidbu. Ponekad mu je teško padalo da stvara po narudžbini, ali je ne retko, mnogo dela postalo popularno baš zahvaljujuci Jenkovoj muzici. koja je, iz pozorišne zgrade izašla na ulicu, u narod, u gradanske salone.
          Na području pozorišne muzike, razvijao se i usavršavao u više pravaca - prema tipovima literarnih dela. Komponovao je muziku uglavnom za istorijske komade i komade iz narodnog života. Prvim godinama njegove delatnosti, pripada i muzika za komade: Srpske cveti, Čica Tomina koliba, Reb, Lopudska sirotica, Dve udovice, Merima... Muzika u ovim komadima je bila veoma skromna po obimu: po jedan solo, dva dueta ili samo solo, dva hora... Čini se da su Jenkove pozorišne pesme zbog svoje raspevanosti i usklađenosti sa tokom dramske radnje, publici veoma dopadale. Odgovarale su potrebama i ukusu gledalaca ne samo u Beogradu već i u drugim mestima u kojima su prikazivane pozorišne predstave sa njegovom muzikom. Uz to, i kritičari njegovog vremena, cenili su ovu muziku, jer su verovali da je on u potpunosti razumeo činjenicu da narodna pesma najbolje deluje na tadašnje gledaoce.
          Hronološki gledano, Jenkov odnos prema srpskom folkloru, sazrevao je u najboljim ostvarenjima, na liniji od Vracare, prema "Đidu" i Poteri sve do Pribislava i Božane. Ističe se njegova muzika za komad francuskog pisca Miloa - Vračara ili Baba Hrka. I pored slabog teksta, ova predstava je bila popularna zahvaljujući njegovoj muzici. Zbog toga što pored uvertire obuhvata čak dvadeset numera, te izlazi iz domena komada sa pevanjem, može se označiti i kao prva srpska opereta. Veći stepen oslanjanja na srpski folklor ogleda se u tome da već uvertira započinje melodijom kola Srbijanka, a u vokalnim numerama, javljaju se stilizacije naših narodnih pesama.
          Najpopularnije Jenkovo delo jeste "Đido" ,,komad iz narodnog života" Janka Veselinovica i Dragomira Brzaka. U skladu sa radnjom koja se odigrava u Mačvanskom selu, muzika je laka i pristupačna, uz korišcenje originalnih narodnih pesama koje su uklopljene u ukupno dvanaest numera ovog komada. Danas su najpoznatije; Urodile žute kruške i Osu se nebo zvezdama, a još uvertira anticipira muziku pojedinih scena. Popularnost i dugotrajnost Jenkovog "Đida", potvrđuje i činjenica da je 1922. godine, Stanislav Binički, njegovu muziku preinstrumentarisao, a 1953. godine, Petar Konjovic je preradeni tekst ovog komada upotrebio kao libreto za svoju operu Seljaci.
          Među najzrelije Jenkove radove, spada muzika za romantičnu dramu Dragutina Ilica Pribislav i Božana. Obilje, cak 15 muzičkih numera i njihova dorađenost, navele su neke od muzikologa, da u njoj prepoznaju neposrednog prethodnika srpske nacionalne opere.
          Tokom poslednjih decenija XIX veka, Jenko je nesumnjivo bio najpoznatiji kompozitor pozorišne muzike kod Srba, jer je bio darovit i tehnički dovoljno vešt da savlada ovaj muzički žanr. Jednom rečju upotpunio je i umetnički podigao nivo tipa srpskog zingšpila - komada sa pevanjem.
          Davorin Jenko nije pisao ni kamerna, solistička niti simfonijska dela, ali je, ipak, postavio temelje srpske instrumentalne muzike. Njegova instrumentalna muzika, ostala je u granicama datih mogućnosti. Podsetimo se, orkestar je bio mali i tehnički ne naročito osposobljen, ali je, ipak, povremeno mogao da izvodi i složenije kompozicije. Na ovom području, najznačajnije su njegove uvertire, koje je Jenko podigao na nivo samostalnih, koncertnih uvertira koje su bile potpuno nezavisne od pozorišnih komada, U svojoj raznolikosti, one su, ipak, ponajviše formirane na osnovu stilizovanih narodnih motiva. Među prvim delima koje je Jenko napisao na dužnosti kapelnika Narodnog pozorišta, nalazi se koncertna uvertira Kosovo iz 1872 . godine. Po tipu italijanska, inspirisana je bogatstvom muzičke, ali i istorijske tradicije srpskog naroda, kojoj se uvek divio, a komponovana je u slobodnoj sonatnoj formi. Svojim romantično - patriotskim programom, odgovarala je potrebama sredine i dobu u kome je nastala. Jenkove uvertire, po stilu, pripadaju razmeđi između nemačkog romantizma i češkog nacionalnog smera. Tom krugu pripadaju i njegove uvertire Milan i Aleksandar, a zanimljivo je da se u njima služi citatima svoje pesme Bože pravde.
          Jenkov značaj za razvoj srpskog lida, najbolje ilustruju pesme Ukor i Mlada Jelka, jer je u njima uspeo da pogodi ,,ton" i želje tadašnje srpske sredine. Znao je da prodre u srca široke publike ovim svojim bidermajerskim romansama. Jedna od najpopularnijih Ukor ili Gde si dušo, gde si rano, komponovana na stihove Branka Radičevića, toliko je dugo pevana i u tolikoj meri je prodrla u narod da se indentifikovala sa anonimnim folklornim tvorevinama, da se najzad i zaboravilo ko je njen autor. Uz svu popularnost Jenkovih vokalnih kompozicija, ne zaboravimo da je njemu veliki problem predstavljalo pitanje našeg akcenta i da je pravio greške. O ovim nedostacima Jenkove vokalne muzike, pisao je još Stevan Mokranjac, navodeci da: ,,ima dosta, gotovo varvarskih pogrešaka protiv srpske akcentacije... ali mi smo ove pesme opet zato zavoleli i pevali, i baš ta pogrešna mesta naročito akcentovali, jer smo pevajući, slušali dragog Jenka kako pogrešno, ali oduševljeno srpski govori."
          Logično je da je Jenko zbog svih pomenutih delatnosti dobijao i značajna priznanja. Bio je redovni član SRPSKOG UČENOG DRUŠTVA, redovni član SRPSKE KRALJEVSKE AKADEMIJE, počasni član MATICE SRPSKE, i mnogobrojnih pevačkih društava. Odlikovan je ordenom Svetog Save V, IV i III stepena, kao i medaljom Miloša Velikog. Jenku je još za života priznavano ,,da je dosta uradio na obdelavanju srpske muzike". Ipak, kao Slovenac nije u potpunosti mogao da sledi staru Vukovu formulu ,,Srbi svi i svuda", koja je bila simbol vere srpske omladine. Ipak, nerazvijenu srpsku umetnicku muziku oživeo je svojim mnogobrojnim kompozicijama i položio tehničke i umetnicke temelje na kojima je otada mogla da se razvija i da postaje sve samostalnija.
          Neprekidno je nastojao da svoju muziku što više približi osećanjima srpskih slušalaca i da je prožme srpskim duhom. Taj proces je bio dugotrajan i u tome je uspeo tek u kasnijim delima.
          Zamerali su mu da je zvaničan kompozitor, jer je komponovao više dela u kojima je veličao tadašnje vladare (podsetimo se himne i uvertire). Godine 1903. mesec dana posle ubistva Drage i Aleksandra Obrenovića, iako već ostareo i penzionisan, dirigovao je svoje kompozicije na svečanom koncertu povodom rođendana novog kralja Petra Karađorđevića.
          Bez obzira na sve, njegove pesme su spontano ulazile u narod i postojale popularne, tako da su se održale i dugo posle njegove smrti.
          I, na kraju, podsetimo se jednog intimnijeg detalja iz njegovog privatnog života. Naime, pod Jenkovim uticajem u Beograd je iz Ljubljane prešla mlada slovenačka glumica Vela Nigrinova ,,koja stoji u istoriji srpskog dramskog pozorišta isto tako visoko kao i Jenko u muzici. Ova romansa donela nam je svojim inspirišućim dejstvom veoma mnogo u oblasti obe umetnosti." Godine 1908. Jenko je izgubio svoju dugogodišnju i vernu prijateljicu, veliku tragetkinju Narodnog pozorišta. Njegovo srce je ,,toplo kucalo" za ovu veliku umetnicu. ,,Ta ljubav, puna žrtava, unosila je u Jenkovu dušu mnogi teški i gorki uzdah, ali je ostala čvrsta sve do njene smrti". On je tada zaželeo da se vrati u svoj rodni kraj i to je učinio. 25. novembra 1914. godine umro je u Ljubljani. Austro-ugarske vlasti su zabranile da mu se održi pogreb dostojan njegove umetničke veličine, jer je bio srpski podanik...

NA POČETNU