,,Bože pravde”, srpska himna

(četvoroglasni muški hor,  tekst: Jovan Đorđević)

Dramski pisac Jovan Đorđević i Davorin Jenko nisu ni slutili da će njihova zajednička tvorevina Bože pravde, zahvaljujući svojoj velikoj popularnosti, biti proglašena srpskom himnom za vreme vladavine Milana Obrenovića. Naime, za pozorišni komad Markova sablja Jovana Đorđevića, Jenko je komponovao nekoliko muzičkih numera, među kojima je bila i horska pesma Bože pravde. Komad je napisan povodom stupanja na presto Milana Obrenovića i tom prilikom je i izveden. Prilikom brojnih izvođenja ove numere, da bi ubrzo postao običaj da se ustaje na zvuk prvih taktova hora. Na taj način se horska numera osamostalila i pevala van prvobitnog okvira, prilikom različitih manifestacija, u brojnim mestima širom Srbije, ali i van granica zemlje.

                             Bože pravde, ti što spase

                             od propasti dosad nas,

                             ^uj i odsad naše glase,

                             I odsad nam budi spas!

                             Moćnom rukom vodi, brani

                             Budućnosti srpske brod;

                             Bože spasi, Bože hrani

                             našeg kralja i naš rod!

                             Aleksandra, Bože, hrani,

                             Moli ti se sav naš rod!

Kompozicija je u Andante maestoso tempu, u C-duru, takta 4/4 i odlikuje se simetričnom strukturom. Svaki odsek trodelne pesme (a b c) odvija se po četvorotaktima, odnosno dvotaktima. U skladu sa himničnim karakterom dela, insistira se na smenjivanju dominantne i tonične funkcije, kako u okviru tonaliteta, tako i u odnosu na alterovane akorde.

Tekst, posvećen želji za slobodom Srbije, zaključen pohvalom u čast Aleksandra Obrenovića, donosi se silabično u svim horskim deonicama, uz povremenu pojavu melizama u najvišem glasu. Kao u mnogim rodoljubivim kompozicijama marševskog ritma, koji se odlikuje pravilnim smenjivanjem naglašene i nenaglašene ritmičke jedinice, dolazi do nepravilnog naglašavanja pojedinih reči. Tako se, u trećem taktu, peva reč  propasti sa akcentiranim drugim slogom.

Delo Bože pravde je namenjeno muškom horu, ali se, prilikom različitih izvođenja, prilagođavalo različitim ansamblima, te je publikovano i za mešoviti hor.