Haj!

(četvoroglasni muški hor, tekst: Milan Kujundžić Aberdar)

Pesma predstavlja borbeni poklič upućen srpskom narodu:

                       Rekao nam Bog bogova,

                             u boj, deco, protiv mraka!

Karakter hora, uslovljen rodoljubivom poetskom osnovom, formiran je Allegro tempom,marševskim taktom 4/4, sledom četvrtina, uz povremenu pojavu punktiranog ritma, unisono usklicima, razloženim akordima tonike i dominante i slično, u skladu sa koncepcijom romantičarskih patriotskih pesama.

Usled dosledne primene marševskog ritma i takta 4/4, akcentuacija obuhvata sled naglašen - nenaglašen slog., dolazi do nepravilnog naglašavanja pojedinih reči. Tako se u horu Haj! peva bogova (2. takt), dušmanski (2. takt), Oblaka (10, 12 takt), sa naglaskom na drugom slogu. Netačna akcentuacija se Jenku pripisivala najčešće zbog toga što je bio Slovenac i što nije sasvim savladao srpski jezik. Međutim, ovakve omaške su se vrlo često javljale i u kompozicijama srpskih mizičara.

Strofična forma Abardareve pesme prenesena je na muzičko oblikovanje kompozicije - naime, hor sadrži dve strofe koje se pevaju na isti muzički materijal. Posle svake strofe se peva refren:

              Haj, ko slobodu ljubi, haj!

                             ruku ruci daj!

Reči pesme izvode tenori, dok dve dublje deonice pevaju na la, la, la... U Codi se ponavljaju reči refrena. Obe strofe su dvodelne (a b). Naime, obuhvataju jednu proširenu rečenicu sastavljenu iz četvorotaktnih i dvotaktnih celina, refren obuhvata period, a u kodi se potvrđuje tonalitet kadenciranjem.

Hor je napisan u H-duru, a tonalni plan kompozicije podrazumeva i pojavu drugih, srodnih tonaliteta (Fis-dur, gis-moll, Cis-dur, ali i njegovu paralelu- ais-moll). Upotreba tonaliteta sa velikim brojem predznaka, kao u ovom delu, nije bila uobičajena pojava u srpskoj horskoj muzici romantičarskog doba. Modulacije su najčešće hromatske (na primer, Fis-dur - gis-moll; Fis-dur - ais-moll), mada se koriste i dijatonske.

Faktura hora Rekao nam je Bog bogova je homofona, što je karakteristično za rodoljubive horske kompozicije romantičara, Međutim, homofonija nije striktno akordska, već podrazumeva komplementarni ritam, kao i osamostaljivanje deonica baritona i basova, posebno u refrenu, kada unisono izvode motiv u osminskim triolama na la, la, la... Ritmički tok dela se ne odvaja, isključivo, u četvrtinama, kao u mnogim horovima Jenkovih savremenika, već uključuje pojavu osmina, osminskih triola, punktiranih četvrtina i osmina, ali i polovina itd.